Системска изнуда

Има томе месец и по дана како сам одлучила да никада и ништа више не радим регуларно и без «везе». Кроз сузе, док смо стајали на семафору у нашем «југу», мужу сам обећавала да ћу дете васпитати да лаже и краде, да ради све што треба, само да једнога дана не би седео на семафору у «југу» и плакао од беса и немоћи. Тога дана сам ишла да предам докумeнта за пасош. То је била субота.

У понедељак је било још горе. У понедељак сам сазнала да образац због кога службеница у СУП-у није хтела да ми прими документа не постоји. У понедељак сам сазнала да сам у суботу имала све потребне папире, да није требало да уплаћујем таксу коју ми је службеница рекла да уплатим и да сада поново треба да проведем дан на степеницама испед СУП-а чекајући прво у једном, а онда у другом реду, не бих ли опет видела ону службеницу да пробам да је убедим да сам ја у праву а не она пре него што ме поново избаци из канцеларије. Е толико ревностан грађанин нисам. Онда сам потегла «везу».

«Па што ниси одмах тражила везу», питали су ме пријатељи.
Исто ме је питала и «веза».
Мислила сам да је бар то јасно. Зато што сам мислила да може и без везе.

Од моје чврсте одлуке да после овог искуства са државом играм по њеним правилима није прошло много када сам поново стала у ред за пасош. Овај пут за дететов. Треба ли да кажем како се ствар завршила? Било ме је страшно срамота што поново зовем «везу». Овај пут није ми ништа рекла, само је уздахнула и рекла ми да дођем сутра у десет.

Дакле има људи који једноставно не могу да схвате где живе. Нешто слично ми је мало после тог догађаја рекао и један «борац против корупције» када сам инсистирала да ми одговори зашто нико не реагује на очигледне случајеве сукоба интереса у влади.
«Па, шта ти хоћеш од мене? Да заратим?», питао ме сада већ изнервиран.
«Хоћу», одговорила сам отворено.
Ни он ми није ништа више рекао, само је уздахнуо.

Морам да признам да, сада кад ово препричавам и сама себи изгледам помало проблематично. Шта друго мислити о човеку који два дана седи на неким степеницама а може да уђе преко реда? Поштен? Ма, луд. Па, је л' тај зна где живи, мора да сте помислили макар на секунд и сами.

У Србији, према истраживању Медијум галупа од пре два месеца, 90 одсто грађана сматра да је корупција уобичајена појава.
Србија је, према истраживању Транспаренси интернешенела, лидер у региону према броју оних који су прошле године признали да су дали мито. Сваки пети.
У Србији, тврде истраживања, од оних који су давали мито само се четвртина пожалила надлежном органу. Од оних који су одустали од истеривања правде 74 одсто је сматрало да им то не би могло помоћи, а 26 одсто се плашило последица или нису знали како и где да се жале.
У Србији, кажу анкете, 61 одсто испитаника мисли да мито решава проблеме.
И можете се заклети да су у праву.

Дакле, судећи по овим статистикама тешко да ико од нас не зна где живи.
Блато у коме се сви ваљамо зове се системска корупција.
У «обичној» корупцији и онај који тражи мито и онај који даје су криминалци.
У системској корупцији једна страна је само жртва изнуде.