Криза штампе и борба против корупције
Пад тиража, драстичан пад прихода од оглашавања, отпуштање новинара – сви ови проблеми погодили су у последње две године и штампу у Србији, по чему се она не разликује много од штампе у остатку Европе. Оно по чему се разликује јесте да је штампа престала да контролише власт и да уместо да анализира и прати друштвена и политичка питања у најбољем случају само преноси изјаве политичара (које не проверава и не поставља додатна питања). Оним новинарима који покушају да се успротиве таквој уређивачкој политици прети се отказима и смањењем плате – и по томе се новине у којима држава има већинско власништво не разликују од оних у којима су газде домаћи тајкуни или велике западне компаније.
Према истраживању београдског Института друштвених наука које је рађено за ОЕБС само један од 210 анкетираних уредника свих информативних медија у Србији оценио је да су током 2009. године медијске слободе и права потпуно остварене у пракси. Чак две трећине уредника (64%) негативно је оценило стање медијских слобода, док је 66 одсто навело да је слобода њихових медија на неки начин ограничена током 2009. године, кад су усвојене измене Закона о јавном информисању и новинарима запрећено драконским казнама. Пошто је исто питање о ограничењу слобода постављено и претходне две године видљиво је повећање – 2007. је 40% уредника осећало притиске, 2008. сваки други. Према наводима испитаника, слободу и права медија најчешће нарушавају органи власти (40% од свих наведених извора нарушавања) и политичке партије и организације (21%), а затим економски моћници у својству оглашивача (21%).
“Ово указује да у односу центара моћи према медијима доминирају политички интереси”, објашњава Јованка Матић, истраживач Института друштвених наука и наводи додатне карактеристике новинарства у Србији – плате су мале, углед професије низак, а образовни ниво новинара лош. Према званично одитованим подацима до којих смо дошли, у јануару ове године најтиражнији српски лист био је Блиц са 136.217 просечно продатих примерака дневно. Друго место држи још једно издање из исте куће – Ало са 126.154 примерка у просеку. Треће су Вечерње новости са 117.026 примерака, затим Курир са 111.845, Прес са 74.399 и Политика 60.222. Данас, једине новине које уз Политику нису таблоидног формата и садржаја, имају много мањи тираж, али до званичног податка о њему нисмо успели да дођемо. Тиражи су од 2008. пали, па је тако према званичним подацима из Политике, тираж овог некада најтиражнијег српског дневника пао са 74.000 продатих примерака у 2008. на 70.000 у 2009. па на 63.000 у прошлој години.
Осим по великом паду тиража, Политика је специфична и по томе што се зна ко су њени власници. За неке друге дневнике то није извесно, па се тако само претпоставља да је власник Преса градоначелник Београда Драган Ђилас, високи функционер Демократске странке (ДС) и власник једне од главних агенција за оглашавање. Тајкун Милан Беко тек недавно је потврдио да је власник Вечерњих новости – информацију да сам стоји иза фирме регистроване у Луксембургу која контролише већински пакет акција Новости дао је у новембру прошле године на ТВ Б92.
Председница Удружења новинара Србије (УНС) Љиљана Смајловић – која је од 2005. до 2008. била главна уредница Политике – каже да је положај новинара у Србији “углавном бедан”. “На тржишту радне снаге има мноштво незапослених новинара, што је додатно спустило цену њиховог рада и послодавцима отворило нове могућности застрашивања и дисциплиновања редакцијског састава. У издањима компаније Ringier Axel Springer само у прошлих неколико месеци отерано је 20 новинара и фоторепортера тако што су им понуђени увредљиви анекси радних уговора, са далеко мањим платама од досадашњих и статусом “помоћника” новинара и фоторепортера. На Телевизији Б92 су присиљени да прихвате смањење плата или им, у противном, следи отказ уговора о раду”, каже Љиљана Смајловић. Она наглашава да се новинари који су отпуштени или су под притиском жале УНС-у “али се не усуђују да јавно прозову послодавце”.
Послодавци прогон неистомишљеника правдају економским разлозима. Тако је Јелена Дракулић-Петровић, директорка Ringier Axel Springer Srbija, у октобру прошле године на скупу у организацији АБЦ Србија изјавила да “тешка времена траже тешке мере”. “Наша компанија има два страна издавача чији је захтев профитабилност и ми смо променили структуру наше компаније, направили је више прилагодљивом и резултат свега тога јесте еластичност главних трошковних чинилаца, пре свега људства. Кадровски трошкови морали да се сведу на одређени ниво (јер) желимо да имамо оптималан број високо продуктивних људи”, објаснила је она.
Блиц је увео модел интегрисане редакције у којој један новинар ради за три медија (Блиц, 24 сата, веб издање), чиме издавач смањује трошкове, али ће последице сведеног извештавања уз више посла за новинаре осетити читаоци који ће остати ускраћени за пуну информацију о догађајима у друштву. Осим неколико мањих листова, седишта свих дневних новина су у Београду, а пошто су локални/општински медији нестали због лоше приватизације или снажног утицаја општинских власти, то значи да је добар део Србије остављен без основних информација о дешавањима у својој околини. Притом, ни београдске новине нису имуне на политичке и економске притиске, па уредници не желе и неће да се баве контролом власти.
“Штампа је у Србији у озбиљној кризи. Не обавља посао контролора власти, не игра водећу улогу у јавном дискурсу, не обезбеђује разноврсност мишљења, не ужива углед”, каже Љиљана Смајловић и додаје да је у земљама попут Србије транспарентност власништва далеко битнија него тамо где слобода штампе није под сталним притиском власти и оглашивача. “Код нас су притисци прикривенији, а јавно се не пријављују чак ни драстични случајеви притиска. Оглашиваче уређивачка политика по правилу уопште не занима, али пошто њихово пословање и успеси њихових клијената зависе од власти, они воде рачуна да се не замере владајућој коалицији оглашавајући се у медијима који нису наклоњени властима. Резултат је да у највећој економској кризи Србија готово да и нема опозиционих медија”, наводи она. Предност једном делу опозиције даје дневни лист Правда, близак Српској напредној странци (СНС). Курир, дуго најуспешнији српски таблоид, променио је уређивачку политику и престао да критикује Владу после усвајања драконских измена Закона о јавном информисању у лето 2009.
Иако су измене закона којима је уредницима и оснивачима јавних гласила запрећено енормним новчаним казнама, биле правдане непочинствима Курира који се без мере обрушио на министра Млађана Динкића, те објављивао личне податке малолетника и фотографије жртава убистава или саобраћајних несрећа, законске претње су утицале на све медије, који су потпуно престали да се баве истраживачким новинарством и – на пример – откривањем корупције.
Последице кризе осетио је и недељник Сведок, који је од краја 2010. почео да излази као двонедељник. Власник и уредник Владан Динић не верују да је за то крива светска економска криза, већ домаћа криза која траје годинама и због које месечно без посла остаје између двадесет и тридесет хиљада људи. “И новинарство је код нас у кризи, јер сви преписују с Интернета, нико не истражује приче. Уз то, разне „фарме” и „дворови” имају своје новине – Ало и Курир тако преносе све оно што је на телевизији забрањено, све псовке, порнографију... Противим се томе да се такве новине продају поред Политике и Новости”, каже Динић. Он додаје да су “методе које власт користи да утиче на медије данас су перфидније него у доба Милошевића”. „Нема ни потребе да политичари говоре уредницима које текстове треба да објаве, јер власт директно утиче на то које ће новине опстати. Дистрибутери новина не плаћају за продате новине независним издавачима, оглашавање је у рукама Срђана Шапера и Драгана Ђиласа из Демократске странке (ДС), а држава своје огласе пласира у новинама које жели да одржи, као што је Данас”, каже Динић. Он верује да би решење могло да буде у томе да држава расписује тендере за трошење буџетског новца на оглашавање у штампи. “Други мој предлог је да јавност мора да зна ко су власници новина, јер сада постоји много новина за које не знамо у чијим су рукама. Код нас су и политичари власници новина – министар Божидар Ђелић је купио Недељни Телеграф (недељник основан 1994), а онда га после свега неколико месеци затворио. Ту нешто није у реду. Треће, треба решити проблем са дистрибутерима, јер они не живе од продаје новине, него од превоза тих новина. Не можете као издавач да контролишете колико је новина продато, а камоли да наплатите своја потраживања од њих. Од државе очекујем само да створи законске услове да издавачи могу да наплате своја потраживања, ништа друго”, наглашава Динић.
На крају, мора се поставити питање да ли су и сами новинари криви за овакво стање - јер да је било више солидарности и борбе за слободу речи међу нама властима би сигурно било много теже да створе монопол у информисању.
