Притисак јавности је кључан

Системска заштита узбуњивача у Србији не постоји. Постоје само одређене законске одредбе које су разбацане у различитим текстовима закона, али не постоји одговарајућа заштита оних који пријављују корупцију. То су недавно признали и званичници наше државе одговарајући на Упитник ЕК (Европска комисија), која пак инсистира да се ово важно питање законски регулише. Потребан нам је конкретан и свеобухватан закон као и јасни стандарди који се не могу злоупотребљавати. За сада добили смо подзаконски акт, односно Правилник о заштити лица које пријави сумњу на корупцију, иза којег стоји Агенција за борбу против корупције и који не штити узбуњиваче у приватном сектору.
Јасно је да овај Правилник не може заменити закон и са том чињеницом сложили су се и функционери Агенције. Осим што је недовољан, Правилник обилује дефиницијама које је није лако објаснити. Пре свега реч је о члану 3. Правилника који говори о условима за пружање заштите и у којем се прецизира следеће: „Узбуњивач поступа у доброј вери ако има оправданог разлога да верује да су информације које разоткрива истините, чак и ако се касније установи супротно, и ако нема намеру да оствари неки незаконит или неетички циљ. О испуњености услова из става 1. овог члана Агенција води рачуна током целог трајања поступка“. Занимљиво је било инсистирање на термину који је у нацрту Правилника прецизиран као "добра намера" оног ко пријављује корупцију, а онда је после притиска јавности преименован у „добру веру“. Иначе, термин „добра намера“ преузет је из Закона о Агенцији за борбу против корупције, а у њега је доспео незнано како уместо бољег и нешто прецизнијег израза „добра вера“ који се користи у британском закону о заштити узбуњивача, а који је опет изведен од латинског bona fide. Слична одредница иначе, не постоји у законодавству САД, државе која се може похвалити да је најбоље на свету заштитила узбуњиваче односно звиждаче у пиштаљку како их тамо зову.
Али, шта значи инсистирање на „доброј вери“ која ће се како се обећава преиспитивати током трајања читавог поступка. Свесно или не отворила се могућност злоупотребе. Јер ако се покаже да је сумња оправдана, ако се приликом истраге дође до докумената који недвосмислено указују на корупцију, да ли ће се одустати од распетљавања случаја и кривичног гоњења уколико неко процени да узбуњивач није у "доброј вери" пријавио случај? Ту се и даље потенцира намера која може бити незаконита или неетичка. Јасно је да незаконитости потпадају под кривично законодавство, али ко ће утврђивати етичност циља као и ко ће анализирати добру веру и како се она може измерити?
С друге стране, јасно је да вера уопште није битна уколико се располаже релевантним подацима који разоткривају корупцију. Или ју је можда најбоље схватити овако – узбуњивач пријављује сумњу на корупцију у „доброј вери“ да ће последице његове узбуне бити позитивно решене.
Све до сада урађено, као и наведено нажалост показује да се код нас само вербално води борба против корупције. Или у циљу предизборне кампање или за уши иностраних званичника од којих зависи наше приближавање ЕУ. Јасно је такође, да без одлучно изражене политичке воље и употребљене моћи државе, рат против корупције не може да се добије. За сада, држава гони или прети политичким неистомишљеницима или онима који су изгубили у унутарстраначким биткама па завршавају у затвору као „жртвени јарци“. Сетимо се високог функционера ДС, градоначелника Зрењанина, који је послужио као пример непослушнима у странци. Из затвора је пуштен без правоснажне пресуде и сада је поново функционер у највећој опозиционој странци.
Корупција у Србији је начин живота, признају то коначно и политичари на власти, додуше притиснути већ поменутим – предизборном кампањом и условом Европске уније одакле све гласније поручују да су незадовољни неиспуњеним обећањима, изражавајући сумњу да је наше друштво спремно да се са корупцијом озбиљно обрачуна.
Занимљиво је да се код нас корупција увек перципира код другог. Опозиција у борби за превласт грми да су они на власти корумпирани лопови. Упире прстом иако невиних у овој причи нема јер никада нисмо сазнали како се финансирају политичке партије (ни опозиционе ни владајуће). Чим дођу на власт или се мудро ућуте или траже жртве међу лекарима, фармацеутима, цариницима, професорима... али никад у својим редовима. Осим кад треба склонити неког „нелојалног. Тад се без милости дотичном пакује и могуће и немогуће, странка се ритуално одриче мангупа у својим редовима и заклиње да ће свако ко се огреши о закон завршити исто.
Али, колико год спектакуларне оптужбе и хапшења били још увек је утисак непроменљив – да прича није искрена, да је изнуђена као да се владајућа елита, када потенцира неопходност борбе против корупције, више обраћа иностраној него домаћој јавности. Додуше како и не би када им је пре месец дана из Брисела јасно поручено да губе стрпљење у ишчекивању озбиљних резултата. Европљани су успели да наговоре хрватске власти да ухапсе бившег премијера Иву Санадера. Хрватска без притиска вероватно то још не би урадила. Од Србије се очекује нешто слично. Не баш тако високог функционера, али неког министра да... У ствари јасно је речено да то мора да буде неко из владајуће гарнитуре, да власт „мора да заболи“... Такође, инсистирају на правоснажним пресудама јер их стање у нашем правосуђу изузетно забрињава. За то време ојађени и све сиромашнији грађани све отвореније причају о крвопијама које им изједају животе тако што су их својим незајажљивим захтевима буквално премрежиле од колевке па до гроба.
Закључак је једноставан. Нико неће скројити свет по нашој мери ако не узмемо ствар у своје руке. И вршимо притисак. Европска унија има у виду једино своје интересе када нас притиска. Пронађимо и ми свој заједнички интерес са Европском унијом свиђала се она нама или не. Будимо мудри. Ова власт једино подлеже притиску странаца. Искористимо ту чињеницу. У супротном изјешће нас корупција јер више и немамо шта да јој дамо. Оглодани смо скоро до кости.
За почетак притисак јавности а нарочито медија могао би да доведе до усвајања неопходне законске регулативе која би омогућила темељ борби против корупције. До сада су се у тој борби најбоље и показали сами грађани. Они који су пријавили корупцију зато што им је то савест налагала, упркос непостојању закона који би их заштитио. И упркос томе што власт на њих гледа са подозрењем и ниподаштавањем, а грађани називају цинкарошима. Пре свих то су Горан Милошевић и Бојана Бокоров. Први је потпуно сам разоткрио друмску мафију и спречио државну крађу која се броји милионима евра, а Бојана Бокоров је лекарка која је многим оболелим од рака спасила или продужила живот, када је обелоданила да у Војводини половина њих не стиже на терапију зрачењем, јер су се многи лекари усресредили на помоћ платежно убедљивијим – страним држављанима.
Горан Милошевић је за учињено био награђен трогодишњим губитком посла, чиме је цех платила и читава његова породица – супруга и двоје малолетне деце. На посао је враћен само захваљујући притиску јавности односно медија. Докторка Бокоров је годину дана од кад је проговорила о малверзацијама у Институту за онкологију Војводине жртва малтретирања на послу, који јој захваљујући спрези функционера у здравству, локалних политичара и судству виси о концу. Можда ће је нови министар здравства заштитити, али тек под притиском јавности.
Ови људи су на антикорупцијском путу учинили више за нашу државу од свих политичара заједно и ризиковали су више него и један од њих. Да би други, њима слични, у будућности били заштићенији неопходно је донети закон који штити узбуњиваче (такав код нас још не постоји) и јасне стандарде које неће моћи да злоупотрбљавају корумпирани делови власти. Морамо заштитити оне који пријаве корупцију, као што морају бити кажњени сви они који ометају разоткривање тих и таквих кривичних дела. У Америци су одавно схватили да је узбуњивање у срцу демократије, да је то демократија у акцији, те да узбуњивачи морају да буду заштићени. Зато што су заштитили државу и грађане, пореске обвезнике, од пљачке корупцијом.
Сви су напослетку дакле признали да је корупција начин живота код нас. Били бисмо на добитку да окренемо ствар – да пријављивање корупције постане начин живота, да непријављивање буде исто што и саучесништво, да ако видимо и ћутимо значи да смо прихватили закон мафије.
Сајт за борбу против корупције Пиштаљка постоји да би охрабривао грађане да пријављују корупцију. За годину дана колико постојимо стигло нам је око 800 пријава из свих крајева земље. Тако велики одзив тумачимо као доказ неповерења које грађани осећају према државним институцијама а што потврђују скоро све анкете јавног мнења. Грађани се највише жале и пријављују корупцију тамо где их највише боли - у здравству и школству. У мањим местима цвета непотизам и запошљавање преко везе (предност имају чланови странака) – често су скоро сви чланови неке функционерске фамилије запослени у некој школи или здравственој установи. Око 50 одсто пријава односи се на овај сегмент. Даље, пријављују се случајеви корупције везани за рад судства и полиције. Одмах следе функционери општина који се без страха од казне понашају као „Бог и батина“ у малим и сиромашним местима. Исто важи и за челнике у неким од јавних предузећа.
У малим местима која су далеко од интереса медија и где свако сваког познаје ситуација је поражавајућа. Да се полако иде ка промени доказују међутим, грађани који често одбијају да искористе загарантовану анонимност коју им наш сајт пружа. Иза информација које нам достављају стоје својим именом и презименом. То је помак и немирење са судбином.

Краћа верзија овог текста објављена је у Политици у рубрици Шта да се ради, 5. и 6. септембра
 

 

Ознаке:

закон о заштити узбуњивача, политика, агенција