Изазови епохе и председникова патриотска обавеза

„Нема повлашћених у борби против корупције и организованог криминала, без обзира на политичке и рођачке везе“, поручио је предсеник Србије са скупа посвећеног борби против корупције у југоисточној Европи. Још је додао:“Изградња институција је наша обавеза и изазов епохе у којој данас постојимо“ и позвао учеснике округлог стола (углавном тужиоце), да борбу против корупције схвате као патриотску обавезу (17.јун 2010. извор – Фонет, Бета).
А онда само месец и по дана касније упркос преклињању чланова Агенције за борбу против корупције да не потпише противуставне измене Закона о Агенцији за борбу против корупције, које краси Батићев амандман, Борис Тадић остаје глув и нем. Аминује за многе споран закон.
Члан 102. Устава Србије каже: народни посланик не може бити посланик у скупштини аутономне покрајине, нити функционер у органима извршне власти и правосуђа, нити може обављати друге функције, послове и дужности за које је законом утврђено да представљају сукоб интереса. Председник је тако својим потписом заправо одлучио да изађе у сусрет интересима чланова својих коалиционих партнера. Пре свега градоначелнику Јагодине и народном посланику Драгану Марковићу Палми. Ипак, читав подухват је могао успети само због тога што су им се интереси подударили. Јер слични проблеми муче и посланике Верољуба Стевановића (посланичка група Г17 плус) и Душана Бајатовића (СПС). Први је и градоначелник Крагујевца, а други је у и фотељи првог човека ЈП „Србија гас“. Осим тога од изузетне је важности и да 17 војвођанских посланика – градоначелника задржи своје позиције. Интереси су то у овом историјском тренутку изгледа виши од оног „што је наша обавеза и изазов епохе у којој данас постојимо“, и далеко већи као „патриотска обавеза“.
Агенцији не преостаје ништа друго него да пред Уставним судом провери противуставност одлуке, која омогућава да се око шест хиљада функционера понаша као законом заштићени паунови.
После свега мање невероватно одјекује председникова изјава (10. 8. 2010 – Блиц, Танјуг, Вечерње Новости) да је он лично против али да је Србија добила подршку европских институција за укидање дуплих функција у најскоријем времену, односно до краја мандата свих локалних администрација, покрајинског и републичког парламента. Изјаву је иначе испровоцирао председник одбора Агенције за борбу против корупције Чедомир Чупић упозоравајући да ће због читавог скандала земља можда сносити последице у мери у којој се то већ догодило Бугарској и Румунији (остале су без одобрених средстава ЕУ због дивљег процвата корупције). Огорчен отишао је тако далеко да је прогнозирао могуће укидање безвизног режима нашим грађанима. Од тада до сада медији се утркују пласирајући изјаве европских званичника који редом демантују такву могућност али и председникове речи да ће на овај начин он и његови моћи да уживају до краја мандата – кажу дали су му само неколико месеци.
Уосталом исто је учињено и са Законом о информисању и Законом о електронским комуникацијама. Први поменути потписан је иако за њега нису гласали ни сви посланици владајуће колиције, односно СПСовци. Годину дана после Уставни суд је као неуставне оценио 90 одсто одредби овог закона. Али, штета је учињена - „реформа медија“ која је транспарентно промовисана показује онеспокојавајуће резултате. У најутицајнијим медијима готово да нема места за критичку реч. Врхушка се охрабрена „демократизацијом“ медија са предумишљајем, одважила да што је могуће дуже репризира очигледно успешан сценарио. Тако је и други поменути закон стигао под лупу Уставног суда јер су безбедносним агенцијама и полицији дата овлашћења да без дозволе суда могу да контролишу с ким, колико и када комуницирају грађани Србије.
Откад се међународна заједница помогла инсталисање Бориса Тадића, као наследника Милошевићу и Коштуници, њему као да су се потпуно одрешиле руке. Својим следбеницима омогућио је све о чему су могли да сањају – укључујући и кршење Устава у чијем су доношењу и сами учествовали. Да ли се сећамо како је та иста међународна заједница реговала када је нешто слично чинио некадашњи председник Слободан Милошевић?
Вика се тада чула до неба, грмео је „преосетљиви“ запад. Данас, председникови обрачуни са непослушним медијима и кршење људских права остају третирани забрињавајућом тишином у домаћој и међународној јавности. Зато се олако игноришу апели правних и других стручњака, медијских удружења, регулаторних и контролних тела, опозиције и невладиних организација. Боље да се усвоје и лоши закони него да падне влада састављена уз подршку „запада“ и уз несебичну помоћ Мирослава Мишковића. Није јасно да ли је Брисел попустљивији према овоја влади зато што је имао битан утицај на њено формирање (уз малу асистенцију тајкуна, којима је пристао да скине имена са црних листа за визе), или зато што је сада Србија коначно проевропски оријентисана. Онај ко је помогао склапање ове и овакве владе сада је чува, чува људе којима је поверио Србију. Нарочито „европеизоване“ СПС-овце. А како и не би, када нам је недвосмислено стављено до знања да нас још дуго не жели у свом друштву. Зато дресура нашег друштва иде као по лоју. Борис Тадић, председник и Демократске странке и Србије може да буде задовољан. Додуше слично је било и са Милошевићем. А онда се срозала његова употребна вредност у очима оних који су га једно време подржавали.